Da je nekad potrebno da sami sebi stvorite priliku za rad najbolje pokazuje primer Branislave Antović Aleksić, koja je u želji da stekne praktično iskustvo, pokrenula svoj, sada već svima poznat, Brana’s Divine World blog. On joj je otvorio vrata za druge poslove, ali i omogućio profesionalni razvoj.
Brana nam u ovom intervjuu otkriva kroz koje sve faze je prosla, na šta je najviše ponosna i da li uspeva da razdvoji privatni i poslovni život…
Kako ste došli na ideju pokretanja bloga?
To je sada već slavna priča o mejlovima na koje mi niko nikad nije odgovorio, a koji su, ispostaviće se, doneli sve najvažnije odgovore u mom profesionalnom životu. Naime, nakon što sam diplomirala novinarstvo na Fakultetu političkih nauka, a upisala master studije, shvatila sam da mi jako fali praksa. Želela sam da volontiram, stažiram, na bilo koji način započnem praktičan rad. Sa tom željom prosledila sam više mejlova na adrese meni tada interesantnih medija i to su upravo ti mejlovi na koje niko nije odgovorio.
Ta ’’tišina’’ podstakla me je da razmislim šta je to što mogu da uradim ne bih li samoj sebi stvorila priliku za praksu. Blogovanje je došlo kao odgovor. I tako je 12. oktobra 2010. godine započela moja priča. Dovela je do svih mojih kasnijih novinarskih angažovanja, pa i jedne uredničke pozicije. Ipak, 2013. godine odlučujem da se posvetim blogerskom poslu u potpunosti. Tri i po godine kasnije, tačnije u avgustu 2016. godine, zahvaljujući svom blogu i radu na njemu, postajem preduzetnica. Novinarka preduzetnica, kako je to neko skoro definisao i moram priznati da mi se taj opis dopada.
Šta je bilo najteže savladati na početku vašeg poslovanja i kako ste rešili tu prepreku?
Čini mi se da je najteže bilo boriti se sa predrasudama koje prate ovaj posao. Kada sam shvatila da je najbolji i jedini vid borbe protiv neopravdane generalizacije kreiranje kvalitetnog sadržaja koji će govoriti u moje ime, a protiv pomenutih predrasuda i stereotipa, onda je i ta prepreka prevaziđena.
S obzirom da već dugo postojite, kroz koje ste sve faze prošli u ovom periodu?
Sve je počelo kao samoinicijativno stvorena prilika da vežbam svoje pisanje i aktiviram svoju kreativnu stranu. Iz te hobi faze, krajem 2013. godine, prelazim u profesionalnu fazu, da bih od 2016. godine prešla i u preduzetničku. Još od 2013. godine počinjem da stvaram i svoj mali tim. Vremenom on se povećavao, pa danas ponosno mogu da kažem da nas je ukupno četrnaest. Trenutno se svi zajedno pripremamo za sledeću fazu koju ćemo započeti 12. oktobra, odnosno na desetogodišnjicu postojanja bloga.
Kako ste odredili vrednost vaše usluge? Da li se se ona razlikuje u odnosu na onu sa početka vašeg poslovanja i ako da, kako se menjala?
Naravno da se razlikuje. Od vrednosti koja je bila čisto emotivne prirode, širenjem publike i jačanjem kredibiliteta mog rada, ali i kvaliteta sadržaja, vrednost moje usluge je poprimila i konkretnu cifru. Određena je u skladu sa aktuelnim cenama na domaćem tržištu. Podložna je promeni u zavisnosti od klijenata sa kojima sarađujemo, ali fiksni cenovnik mora da postoji, kao i u svakom drugom mediju. Jer mi smo upravo to – medij – i oglašavanje je sastavni deo našeg poslovanja.
Da li ste radili ili još uvek radite na nekom drugom mestu? Koja je razlika kada ste sam svoj šef?
Samo mesec dana od pokretanja bloga dobila sam prve ponude koje su se ticale mog novinarskog angažovanja. Ono što nisam uspela uz klasičan CV, uspela sam uz svoj blog koji je postao moj virtuelni CV. Tako sam od kraja 2010. godine, pa sve do kraja 2013. godine radila kao novinar, a ujedno i blogovala. Najpre sam bila honorarni saradnik, zatim sam postala deo redakcije jednog sjajnog magazina o umetnosti, a onda i deo redakcije jednog tek pokrenutog online portala. Odatle sam otišla na poziciju beauty urednika u jednom poznatom modnom magazinu. Nakon rada na toj poziciji odlučujem da se posvetim profesionalnom blogovanju i od tada se isključivo bavim ovim poslom.
Što se tiče ’’sam svoj šef’’ situacije, često spominjem jednu sjajnu rečenicu koja najbolje opisuje takvu poziciju: ’’Kada ste sami sebi šef, problem je u tome što je šef uvek sa vama’’. Nema ništa lepše no raditi za svoj, a ne za tuđ san. Ipak, to znači da ste prema sebi i vrlo kritični, zahtevni, pa i nemilosrdni. Uz sve to, raditi za sebe podrazumeva i mnogo nekih divnih, specifičnih emocija koje se ređe javljaju kada radite za druge. Kada se sve to pomeša, dobijate energiju koja vas vuče i vodi i čiji se intenzitet ne smanjuje, bez obzira na sve. U toj energiji krije se ono najlepše u vezi sa ovakvim vidom poslovanja.
Na kojim mrežama vršite promociju, jel ona uspešna? Koliko vremena odvajate za društvene mreže?
Instagram je dominantni kanal za promovisanje sadržaja koji moje saradnice i ja kreiramo za Brana’s Divine World. Ali, sve prenosim i na svoju Facebook stranicu. Vreme koje posvećujem društvenim mrežama, odnosno kreiranju sadržaja koji putem njih plasiram i komuniciranju sa čitaocima, kreće se od 3 do 4 sata dnevno. Ovo je naravno bez mejlova i drugih administrativnih obaveza, kao i bez kreiranja sadržaja za potrebe samog bloga. Kada sve ostalo saberete, dobijate standardno radno vreme, s tim da ste zbog prirode posla vi zapravo u njemu 24/7.
Da li uspevate da odvojite svoj posao od privatnog života, ako da, kako?
U ovom poslu ne postoji opcija ’’ostavi poslovne probleme iza vrata kancelarije’’. Posao vam je u ruci, u telefonu koji se retko kada isključuje jer naprosto nemate taj luksuz. Istovremeno, morate i to sebi da priuštite kako ne biste ’’pregoreli’’. Balansiranje između ova dva imperativa je veština kojom je jako teško ovladati. Makar kada je reč o dužini radnog vremena i istinskog isključivanja.
U pogledu deljenja intime i privatnosti nemam taj problem. Ja sam tu povukla jasnu crtu i tačno znam dokle idem sa tim i koje granice ne prelazim. U tom pogledu sam mirna i nemam ni najmanju dilemu da li bi trebalo drugačije jer bi to možda donelo više publike i veću čitanost. Takav vid privlačenja pažnje u mom slučaju nije opcija.
Da li sebi određujete radno vreme ili ipak radite tokom celog dana?
Trudim se da sebi odredim radno vreme. Najčešće se moji planovi izjalove, pa poslovni deo dana traje mnogo duže. To ima veze sa onom pomenutom energijom i ljubavlju, ali i zahtevnom stavu koji imate prema samom sebi.
Koji je bio najteži trenutak ili odluka koju ste morali da donesete u svom poslovanju? A na šta ste najviše ponosni?
Nije bilo mnogo teških odluka. Bilo je značajnih odluka, ali sam ih uglavnom donosila brzo i lako jer sam se vodila unutrašnjim osećajem i kada to činim onda nemam bojazan niti dileme.
A najponosnija sam na činjenicu da ovaj posao, od prvog dana pa evo i deset godina kasnije, radim iz srca i najčistijih pobuda, sa željom da inspirišem i pomognem ljudima. Finansijska dobit je sastavni deo svakog posla, ali nikada, nikada nije bila moj glavni motiv. Baš kao ni popularnost niti sve što ide sa tim. Ujedno, ponosna sam jako na činjenicu da sam oko BDW-a okupila sjajne mlade žene koje imaju priliku da se iskažu, bilo kroz reči, bilo kroz fotografiju ili ilustraciju, i da za svoj rad budu plaćene.
Koji je vaš savet onima koji žele da uđu u slične preduzetničke vode, ali osećaju strah?
Ponoviću ono što sam već u nekom od odgovora rekla, ali nema veze, takve stvari vredi ponavljati:
Radite za svoj, a ne za tuđ san!
Entuzijasta | Kreativac | Uvek s osmehom
„Ideja ne mora da bude velika. Ona samo mora da promeni svet.“
Hugh MacLeod
Postovani,
Kao pausalac da li je obavezno da se istakne ime firme na tabli, npr na kuci gde sam i prijavio firmu? a radim IT posao od kuce.
Hvala unapred.