Kafa sa Matejom

[vc_row][vc_column][vc_column_text]Freelance je tema koja je sve više prisutna u svetu i u Srbiji. Želeli smo da iz prve ruke saznamo nešto više o tome kako izgleda biti freelancer u našoj zemlji i da li od toga može da se živi? Zašto bi se neko uopšte odlučio na taj vid poslovanja, umesto da traži posao u nekoj firmi i bude prijavljen „na neodređeno“? Rešili smo da popričamo sa čovekom koji je nedavno ušao u freelance vode, a koji ima iskustva i u radu u kompanijama u Srbiji. Mateja Miladinović nas je dočekao u bašti kafića na Dorćolu i tog predivnog letnjeg dana sijalo je sunce i nije padala kiša. Tako je trebalo da se odigra taj susret, ali, zapravo, Mateju smo sačekali u kafiću na Dorćolu dok je napolju bila jesen usred jula. Kasnio je jer je tražio parking. Nakon kratkog uvodnog razgovora prešli smo na konkretna pitanja. Čime se baviš? –  Grafičkim dizajnom, konkretnije, dizajn i prelom novina, magazina i brošura, jer se time bavim već 14 godina, a uz to pravim i banere, logotipe i prateće elemente za brending. Veb- dizajn vešto zaobilazim već godinama, mada će se i to naći na dnevnom redu. Koliko sati dnevno odvajaš za posao i kako si se odlučio za ovakvu vrstu poslovanja? –  Iskreno, mislim da u proseku ne odvajam više od četiri-pet sati dnevno za posao. Sad će se svi zgranuti, kao – kako samo toliko?! Vidi, kao mlađi sam radio po nekoliko poslova u isto vreme, pokušavao da studiram i radim istovremeno, a svoju karijeru zaposlenog na neodređeno završio na poziciji art direktora dnevnih novina u velikoj medijskoj kući. Stalno u frci s vremenom i rokovima, u klinču s kojekakvim sistemima rada, u borbi s menadžmentom, sa pakosnim ljudima, sa „stručnjacima“ koji se svi odreda razumeju u dizajn, trošio svoj život na dosadnim i besmislenim sastancima, na objašnjavanje da definicija roka „treba mi za juče“ ne postoji i da se tako ne radi… Mislim da otprilike imaš utisak kako su izgledali moji radni dani, a verujem da mnogima izgledaju i mnogo gore. Ali, da se ne lažemo, imao sam odlična primanja za naše uslove i toga bih se sam teško odrekao. Svestan gde živimo i koliko ljudi radi u daleko gorim uslovima, nisam mogao samo da presečem i odem, nego – ćuti i okreći pedale, preguraj nedelju i raduj se vikendu… Nisam dovoljno verovao u sebe, u mogućnost da se oprobam u nekom drugačijem obliku poslovanja. I uspem u tome.

Trenutak kada je moja firma rešila da me „izradi“ jeste trenutak u kom je moj život dobio apsolutno drugi tok. Nakon šoka i neverice, ali bez žaljenja, osećao sam da je tako nešto trebalo da se desi.

Shvatio sam da više ne želim da igram po istim tragikomičnim scenarijima korporativne Srbije, parodiji poslovanja sa primesama serije Igre prestola. Nas dvoje u iznajmljenom stanu, oboje bez posla, naravno, i bez ušteđevine. Tada odlučujem da se oprobam kao freelancer jer imam osećaj da je to prava stvar za mene. Odbijam nekoliko ponuda za posao i uz ženinu podršku krećem da lovim angažmane po netu. Eto, ukratko, hahaha. Na koji način posluješ? – Otvorio sam paušalnu preduzetničku agenciju. Da li bi nekada prihvatio da radiš u firmi? – Pokušaću da sažmem taj odgovor u neku efektnu reč – NE! Koji su najveći izazovi u vođenja sopstvenih finansija ili administracije? – Sve je izazov i nepremostiva prepreka ako nemaš nekoga da ti pomogne. Sistem je isuviše haotičan i ne postoji centralizovan izvor informacija, gde bi mogao da saznaš šta treba da uradiš, na koji način, kada, gde… Srećom, imam kome da se obratim pa to ide bez nekih prevelikih teškoća. Daj neki primer… – Primer? Nema tu primera, jednostavno, kompletnu informaciju ne možeš nigde da dobiješ. I onda ili loviš po forumima i raspituješ se kod poluinformisanih ljudi sa oprečnim informacijama, ili odeš kod nekoga ko se time bavi i tražiš da te provede kroz lavirint. Da li je teško naći posao kao freelancer? Kako izgleda početak, koliko je teško raditi na taj način? – Da budem iskren, mislio sam da je mnogo teže.

U početku jeste teško i deprimirajuće. U suštini, moraš da se pomiriš s tim da je pred tobom neizvestan i naporan period i da, bez obzira na iskustvo, znanje i veštinu, jednostavno nećeš uspeti da dopreš do klijenata.

Srećom, sada postoje onlajn platforme preko kojih je moguće naći klijente iz celog sveta. Imam nekoliko klijenata iz Srbije, ali dobrim delom radim preko UpWork-a. Trenutno imam stalnu saradnju sa firmama iz Kanade, Izraela, SAD-a, Belgije, radio sam za ljude iz Australije i Južne Afrike, a ovih dana sam u pregovorima s kompanijom koja izdaje časopis za Ethiopian Airlines. Pre nešto više od godinu dana pozajmljivao sam pare za kiriju, a ove godine sam odbio još nekoliko ponuda za stalno zaposlenje, klijenti me zovu radi angažmana, raspitujem se o uslovima za stambeni kredit…   Zašto si se opredelio za paušalno oporezivanje? – Sofija mi je rekla da je to najbolje, hahhaha! Ali, zaista mislim da jeste optimalno rešenje. Naravno, zavisi od toga kolika su ti mesečna odnosno godišnja primanja. Ipak, za neku prosečnu zaradu, ne znam da li postoji varijanta koja bi bila fer i korektna. Freelancer-i koji iz Srbije rade za strane klijente zapravo unose devize u zemlju i time poboljšavaju platni bilans Srbije. Oni troše te pare ovde i mislim da bi trebalo da imaju mnogo bolji tretman u odnosu na strane kompanije, koje ovde posluju, a zapravo izvlače pare iz zemlje, plaćaju radnike kikirikijem i kokicama i za sve to imaju poreske olakšice i subvencije. Da li bi mogao da navedeš tri glavna razloga zašto je dobro biti freelancer? – Organizujem svoje vreme i biram koliko želim da radim (kao i to da li ću rad naplatiti po projektu ili po satu); radim sa inostranim klijentima po višim tarifama nego što bi to bilo moguće u Srbiji; napredujem u svojoj struci, klijenti me cene i pritom stvaram svoj portfolio i reputaciju. Ali, moram da spomenem i jednu bitnu lošu stranu freelance poslovanja – više nema plaćenih odmora ili plaćenih bolovanja. Imaš koliko radiš i kada radiš; kad ne radiš, nema ni novca.

Možda je teško prihvatiti neizvesnost i nesigurnost, jer više nisi nigde zaposlen, ali samo pogledaš oko sebe – način na koji poslodavci tretiraju zaposlene, koliko se prava radnika zaista poštuju, način na koji sam ja završio moj radni odnos i shvatiš da je ta sigurnost iluzija.

Naučeni smo i isprogramirani na taj sistem i zbog toga mnogi pristaju na, malo je reći, kompromise, na nipodaštavanja, na to da ih neko tretira kao roba ili stoku, a sve zbog potrebe za tim osećajem sigurnosti. Nažalost, nema sigurnosti, u Srbiji svakako ne.     [/vc_column_text][/vc_column][/vc_row]