Negde između „prašnjavih knjiga i šarenih perli“ pronašla se Ivana Marinković-Mandić, koja je u želji da pomogne ljudima da se venčaju, pokrenula Jedan frajer i bidermajer. Ako ste razmišljali kako biste voleli da izgleda vaše idelano venčanje, ovaj tim sigurno može da ostvari tu zamisao.
Ivana nam otkriva kako funkcioniše Jedan frajer, s kojim problemima se susretala u poptuno nepoznatom poslovnom svetu, šta je isupunjava u poslu i preduzetništvu i zašto je strah OK.
Kako je nastao Jedan frajer i bidermajer?
Iz jedne vizije i ideje o boljem i srećnijem svetu. U trenucima unutrašnjih nemira i teskobe koji su se prelili u kreativno ispoljavanje. Iz odluke da čovek zaslužuje da bude srećan i da deli sa drugima svoju misiju. Iz želje da sa nekim sjajanim i kreativnim ljudima stvaram atmosferu ljubavi, lepote i mira u ekstremno emotivnim situacijama. Iz ljubavi prema Životu samom.
Šta je bilo najteže savladati na početku vašeg poslovanja i kako ste rešili tu prepreku?
Najteže mi je bilo što se zapravo nisam nikada školovala za biznis. Ja sam cura iz biblioteka sa klasičnim obrazovanjem. Nisam umela da poslujem na takav način da predvidim rashode, prihode, šumove u komunikaciji u svetu u kom sam se obrela. Imala sam utisak da govorimo različitim jezicima i da moram naći način kako da se razumemo. Čim sam se oslonila na zdrav razum i bila dosledna u onome što jesam, sve je krenulo nabolje. Praktično, čim sam legitimno unela biblioteku u kafanu, oba sveta su se spojila i počela sasvim lepo da komuniciraju. Tehničke stvari sam usput učila, a prepreke prevazilazila ogromnom voljom i željom koja me je vozila u tom periodu.
Da li sebi određujete radno vreme ili ipak radite tokom celog dana?
Otkako sam postala majka, trudim se da ograničim radno vreme i da vreme provedeno sa detetom bude fokusirano i svesno usmereno na moju ćerku. Ovaj posao se prilično radi iz strasti. Postoje periodi pred iventove kada sam mojim devojkama 24 sata dostupna za hitne slučajeve. Sa iskustvom i vremenom provedenim u produkciji, smanjuju se i rizici poslovanja. Naučili smo korake pre samog događaja koji smanjuju mogućnost nepredviđenih situacija. Naravno, uvek ih ima, zato su iventovi tako živa i dinamična stvar.
Kako ste odredili vrednost vaše usluge? Da li se se ona razlikuje u odnosu na onu sa početka vašeg poslovanja i ako da, kako se menjala?
Neuporedivo se menjala. Moram da kažem da sam sigurno godinu do dve radila besplatno ili za minimalni, potpuno smešan novac iz čistog entuzijazma i ljubavi.
Imala sam sreće da mi je važnu lekciju dala moja prva mlada, danas veliki prijatelj koja mi je na cenu mog fi-ja dodala 100 evra i rekla – ljubavi, malo je to, ovo ti je da počneš da ceniš svoj rad.
Vremenom sam naučila da vrednujem svoje vreme i uloženi trud i rad i cenu sam postepeno povećavala. Kada sam shvatila da više ne mogu sve sama, uposlila sam dodatno ljude koje je trebalo platiti. Sa povećanjem troškova, shvatila sam da moram povećati i naplatu ukoliko želim da garantujem za kvalitet usluge.
Radite kao istraživač saradnik u Institutu za srpski jezik. Koja je razlika kada ste sam svoj šef, ako možete da razdvojite ta dva segmenta?
Tako je, ja sam iz radnog odnosa osnovala preduzetničku firmu. Jedan deo mene izuzetno je vezan za struku i nauku. Postoji jaka potreba da ostavim svoj makar minimalni doprinos ovom narodu kroz izradu Rečnika SANU, jednom od kapitalnih dela srpske kulture.
Različite su vrste odgovornosti i zaduženja. Biti sam svoj šef pruža veću slobodu u vremenu kojim raspolažete, ali i veću odgovornost za ljude koje vodite. Intelektualni rad, pak, usmerava vas na veliku odgovornost prema sebi i nekom stvaralačkom domašaju koji može biti jednog dana na polzu ovom narodu.
Na kojim mrežama vršite promociju? Koliko vremena odvajate za društvene mreže?
Godinama sam jedanput dnevno postavljala na Fejzbuku neki lep citat ili moj autorski tekst koji se odnosio na oblasti kojom se bavim (sfera venčanja, ulaska u porodične vode, majčinstvo, rad na sebi kao osobi koja se bavi svojim duhovnim rastom, privređuje i stvara i sl.).
Taj deo sam sa velikim uživanjem obavljala za vreme pauze. Uz kafu sam pola sata dnevno redovno odvajala da pišem nešto što bi ljudima popravilo dan. Kako sam otkrila Instagram pre par godina, autorske tekstove, tj. crtice iz života i posla, počela sam da objavljujem na mreži @jedanfrajer.
Danas postoji i poslovni profil naše male firme @jedanfrajeribidermajer, njega vode devojke koje iz milošte zovem Frajerke . One objavljuju sadržaj koji je vezan za venčanja i korporativne događaje koje radimo. Ja danas samo kontrolišem i dajem final touch.
Da li uspevate da odvojite svoj posao od privatnog života, ako da, kako?
Čini mi se da sa vremenom sve više uspevam. Teško je da vam se poslovno ne preliva u privatno i obrnuto, makar u emotivnom smislu. Frajer nikada nije bio samo biznis, nastao je iz ideje i ljubavi, posmatram ga kao svoje prvo čedo. Kada sam shvatila i prihvatila da ne mogu sve sama, da je odgovornost prema sebi i firmi tražiti pomoć i delegirati obaveze, mislim da mi je tada svanulo.
Koji je bio najteži trenutak ili odluka koju ste morali da donesete u svom poslovanju?
Najteže mi padaju odnosi unutar tima, ukoliko postoji neko neslaganje ili nezadovoljstvo. Trenutno je možda najteža situacija kroz koju prolazimo. Morali smo maksimalno da skrešemo troškove kako nam praktično grana poslovanja ne postoji i pitanje kada će se događaji i okupljanja ponovo početi održavati. Morala sam da otkažem kancelariju, smanjim plate, odreknem se bilo kakve zarade firme kako bismo preživeli i opstali. Čini mi se da nam je ovo najteži period otkako Frajer postoji i zaista se nadam da ćemo izgurati i da se nećemo ugasiti.
A na šta ste najviše ponosni?
Najviše sam ponosna na kvalitet usluge koju nudimo. Znam kako se jedan mali tim polomi da svaki događaj izgleda po svetskim parametrima za daleko manje budžete. Ponosna sam na kvalitetne ljude koje Frajer oko sebe okuplja, na njihovu inicijativu i kreativnost. Ponosna sam što smo u zemlji Srbiji bez ikakvih političk-ortačkih-krevetskih veza uspeli da se pozicioniramo kao firma od poverenja, kako prema klijentima, tako i prema saradnicima. Zaista mi je važno da poslujemo pošteno i odgovorno i da nastavimo da u našu zemlju dovodimo ljude koji nam privredu pospešuju.
Ono što bih istakla je da skoro svi naši mladenci kupuju sve domaće proizvode, od venčanica domaćih dizajnera, preko najkvalitetnijih vina, rakija, craft piva… Trudimo se da sav novac ide domaćim proizvođačima. Nakon svakog događaja nosimo cvetne aranžmane u različite staračke domove. Time obradujemo neke bake i deke kojima zamiriše soba na lepotu. Kad god imamo mogućnost i radimo outdoor događaje na kojima imamo kontrolu nad keteringom, preostalu hranu pakujemo u plastične činije i doniramo je preko Crkvene kuhinje ljudima na ulici.
Ovako malim pojedinačnim gestovima trudimo se da pratimo osnovnu misju i viziju – da zaista na mikronivou doprinosimo tome da ljudima život bude makar za nijansu lepši.
Koji je vaš savet onima koji žele da uđu u slične preduzetničke vode, ali osećaju strah?
Strah je sastavni deo svake akcije. On nas izmešta iz zone komfora i ukoliko ne osećamo ogroman strah koji treba prevazići, ako mene pitate, nešto tu nije OK. Strah nije nešto što samo nestane, on se vremenom vari i prevazilazi dok vam se noge odsecaju. OK je ne znati, grešiti, učiti, izviniti se za svoje greške, padati, sumnjati, tražiti pomoć, podršku, sve ono što nas čini realnim ljudima bez očekivanja previše od samog sebe.
Ne postoji tamo neka savršena verzija nas do koje treba dobaciti ni u poslovnom ni u privatnom smislu. Postojimo samo mi koji živimo i upuštamo se svakodnevno u realne procese. Na kraju, čak i ako padnemo, ustajemo, ponovo vrtimo iste krugove, ispunjavamo svoju svrhu na ovom svetu, širimo svest, ostvarujemo se kao emotivna ljudska bića i kroz posao koji radimo. Tako da, zahvalite se svom strahu. Da nije njega, nikad ne biste naučili da cenite snagu i iskustvo pomoću koga ste ga prevazišli.
Entuzijasta | Kreativac | Uvek s osmehom
„Ideja ne mora da bude velika. Ona samo mora da promeni svet.“
Hugh MacLeod